Mada se uveliko priča o sajber-ratovima Amerike i Kine, Irana i Izraela, Rusije protiv Estonije i Gruzije, nijedna dosadašnja aktivnost na mreži ne uklapa se u definiciju rata po Klauzevicu: ne postoji element sile, spremnost jedne strane da svoju volju silom nametne drugoj, niti su definisani jasni politički ciljevi. Uz to, nema dokaza da je na elektronskom bojnom polju izgubljen makar jedan ljudski život. Ipak, posledice bitaka u virtuelnom prostoru mogu biti i ovakve: “Svetla se gase, voda prestaje da teče, vozovi iskaču iz šina, banke ostaju bez podataka, avioni padaju sa neba, ulicom vlada rulja, ljudi ginu dok identitet napadača ostaje misterija”
U poslednje dve godine više od hiljadu američkih kompanija prijavilo je upade u svoje sisteme i taj broj nezadrživo raste. U virtuelnom napadu na lanac prodavnica Target krajem prošle godine izgubljeni su podaci za više od 40 miliona kreditnih kartica. Provalu u informacioni sistem prijavio je i Home Depot, jedan od pet najvećih trgovinskih lanaca u Americi sa preko 2200 prodavnica (60 miliona “uhakovanih” naloga). U maju je i popularni elektronski buvljak EBay morao da prizna da su kompromitovani nalozi više od 100 miliona korisnika ovog servisa, što predstavlja verovatno najveću sajber-provalu u istoriji interneta. Stvarni broj oštećenih daleko je veći jer mnoge kompanije i ne znaju šta ih je snašlo. Već pomenuti Home Depot otkrio je provalu u sistem tek pet meseci nakon incidenta.
TEHNOLOGIJA HAKERSKOG UDARA: Tehnologije upada u tuđe kompjuterske sisteme neprekidno se usavršavaju (uostalom, kao i mere zaštite), ali su i one stare još uvek delotvorne. Virus prikačen uz elektronsku poštu koji nakon aktivacije može da prati aktivnosti na inficiranom kompjuteru ili omogući daljinsku kontrolu nad njim, i dalje je oružje koje se najčešće bira. Zaraženi računar postaje “zombi” koji se može iskoristiti za napade na druge mašine, najčešće kao deo “botneta”, armije zombija čija se veličina procenjuje na preko 100 miliona računara. Popularan “vektor napada” predstavlja i zastareo softver prepun rupa koji pokreće mnoge kompanijske internet prezentacije. A kada direktan upad u tuđi sistem nije moguć, onda se on može onesposobiti, bar na neko vreme. Najtipičniji primer je takozvani DDoS napad (“distributed denial of service”), koji se izvodi tako što se legitimnom internet serveru upućuje ogroman broj istovremenih zahteva sa više različitih lokacija, sve dok server ne poklekne pod teretom ogromnog opterećenja. Otprilike kao kad u autobus gradskog saobraćaja uđe deset puta više putnika od deklarisanog broja.
Vreme romantičnih hakera, poput Roberta Morisa, Džona Drejpera ili Kevina Mitinka, odavno je prošlo. Ovi momci sakupljali su svoje hakerske trofeje kao Indijanci skalpove korišćenjem priručne opreme, iz čiste taštine i sporta radi, uz veliku pompu i skoro bez ikakve materijalne koristi (što ne znači da su izbegli zaslužene kazne). Pravi hakeri danas su anonimni i operišu iz duboke ilegale. Iako je provala u iole obezbeđen sistem danas teža nego ikad, niko ne spori činjenicu da se sa dovoljno volje, vremena i para može provaliti bukvalno sve.
Internet je danas mnogo robusniji nego pre deset godina i može da preživi čak i situaciju kada veliki broj uređaja i servera ispadne sa mreže, jer se saobraćaj automatski rutira kroz delove mreže koji su i dalje dostupni. Ipak, u nekim segmentima globalna mreža i dalje je veoma osetljiva. Ako bi neko, na primer, ugrozio klaster servera koji opslužuje tzv. “top-level DNS servis”, korišćenje običnog internet brauzera postalo bi nemoguće. Širenje mreže podvodnih optičkih kablova omogućilo je čak i zemljama bez uređenog pravnog poretka da koriste internet po sopstvenom nahođenju. Virtuelni svet bez pasoša i granica predstavlja idealno okruženje za sve one koji žele da na kriminalan način dođu do novca, ličnih podataka, poslovnih ili državnih tajni.
Kako bi preciznije utvrdila razmere ovakvih aktivnosti na internetu, kompanija Norse je širom sveta razmestila na stotine “ćupova s medom”. U pitanju su naizgled potpuno nezaštićeni (a u stvarnosti vrlo sigurni) serveri koji svojim (najčešće izmišljenim i “zaslađenim”) sadržajem privlače potencije napadače sa svih meridijana. Norse u realnom vremenu prati sve one koji su zagrizli ovaj virtuleni mamac i na bazi IP-adresa i tipa izvedenog napada pravi izuzetno atraktivnu, živu mapu zbivanja u sajber-prostoru (http://map.ipviking.com, obavezno pogledajte). Broj napadača i žrtava je impresivan, a novi napadi nižu se kao na traci. Ne treba vam veliko detektivsko iskustvo pa da zaključite da je Kina zemlja koja skriva najviše napadača i da su njihove akcije vrlo često koordinisane sa više lokacija. Odmah iza Kine je Amerika, koja je istovremeno i daleko najpopularnija meta.
KINESKA OPASNOST: Američki predsednik Obama u više navrata je saopštio da ovakve pretnje shvata ozbiljno: “Sajber-opasnosti spadaju u red najvećih ekonomskih i bezbednosnih izazova s kojima se susreće naša nacija.” Slično zvuči i predviđanje nekadašnjeg šefa CIA Leona Penete iz 2011. godine, koji očekuje da se “sledeći Perl Harbour desi u sajberspejsu”. Obama je u više navrata izjavio da je internet mreža “strateški nacionalni resurs koji će biti agresivno branjen”. Da je situacija ozbiljna govori i činjenica da je na čelo “Sajberkoma” (sajber-komande) postavljen general Kejt Aleksandar, direktor Nacionalne agencije za bezbednost (NSA). Slično postupaju i mnogi drugi, uključujući Rusiju, Veliku Britaniju, Izrael, Severnu Koreju, Kinu i Iran (koji se hvali da poseduje drugu po veličini sajber-armiju na svetu).
Vašingtonski političari vole da kažu da je Kina najveća pojedinačna pretnja sa kojom se suočava domaća tehnologija. Pod lupom obaveštajnih agencija i senatskih komiteta našli su se i kineski telekomunikacioni giganti Huawei i ZTE. Ove kompanije proizvode mrežnu opremu koja svojom cenom i kvalitetom predstavlja ozbiljnu konkurenciju neprikosnovenom “Cisku”. Nakon jednogodišnje istrage, koja je okončana u oktobru 2008. godine, izdata je zvanična preporuka da se kineska oprema ne kupuje zbog brojnih prikrivenih bezbednosnih rupa koje se mogu iskoristiti za upad u državne i kompanijske mreže. Iako je Huawei oštro demantovao ove navode, to nije pomoglo da se povrati poverenje potrošača, tako da je kompanija bila prinuđena da se posle par godina praktično povuče s američkog tržišta.
KINESKI ODGOVOR: Na odgovor druge strane nije se čekalo dugo. Nedavno je objavljeno da Kina više neće kupovati glavne Majkrosoftove proizvode (Windows 8 i Office 365), sa šturim obrazloženjem da se protiv Majkrosofta vodi antimonopolska istraga. Jasno je da se Kina okreće alternativnim rešenjima i da ne želi više da ulaže u softver za koji sumnja da se koristi i u špijunske svrhe. Ulje na vatru dolila je i odluka Majkrosofta da ukine podršku za vremešni Windows XP koji je i dalje veoma rasprostranjen u Kini, što će milione tamošnjih računara ostaviti bez adekvatne zaštite.
Da su odnosi između Kine i Amerike veoma loši potvrđeno je i u maju ove godine kada je državni tužilac Erik Holder optužio petoricu kineskih državljana za krađu poslovnih tajni i intelektualne svojine američkih kompanija. Oni su označeni kao članovi sajber-jedinice kineske armije “PLA 61398” koja je od 2006. do danas iz jednog solitera u šangajskom predgrađu izvela više od 160 napada, skrivajući se iza pseudonima kao što su “usavršena permanentna opasnost 1”, “vizantijska srdačnost” ili “grupa za komentare”. Pretpostavlja se da u Kini postoji više od 20 ovakvih jedinica, uglavnom sastavljenih od mladića između 20 i 30 godina starosti. Na meti kontinuirane kineske sajber-špijunaže našli su se giganti kao što su Westinghouse, US Steel, Google, Northrop Grumman, Yahoo, Dow Chemical i Adobe, a posebno popularne mete su firme koje se bave tehnologijama u kojima Kina zaostaje. Kineski hakeri traže softver, informacije o naoružanju, farmaceutske tajne i sve ono što može da ima vojnu ili komercijalnu vrednost.
Kina je, naravno, sve ovo oštro demantovala i podvukla da ni Amerikanci nisu ništa bolji. Prema podacima koje je obelodanio Edvard Snouden, “otpadnik” američke Nacionalne agencije za bezbednost (NSA), ova organizacija rutinski je koristila stotine američkih firmi kao instrument u podzemnim sajber-aktivnostima, često i bez njihovog znanja. NSA je od 2009. do danas izvela preko 60.000 ovakvih akcija, a na meti se nalaze svetski biznismeni i njihove kompanije, univerziteti i političari. Postoje dokazi i da su mnogi pohapšeni članovi “Anonimusa”, antiglobalističke hakerske grupe koja je provalila u PayPal, Master Card i mnoge druge američke kompanije, dobili znatno niže zatvorske kazne u zamenu za svoje “usluge” i učešće u američkim hakerskim operacijama usmerenim protiv suverenih država.
RUSIJA VS. ESTONIJA: Kineski hakeri uživaju reputaciju bezobraznih i osionih momaka, možda zato što uživaju (nikad dokazanu) državnu podršku. Sa druge strane, ruski “eksperti” su mnogo prefinjeniji i diskretniji, što nikako ne umanjuje njihovu efikasnost kada se ukaže potreba. Najgore je prošla Estonija u aprilu 2007. godine, nakon što je vlada ove države donela odluku da se bronzani spomenik ruskom vojniku iz II svetskog rata izmesti iz centra Talina na njegovu periferiju. Estonski Rusi organizovali su javne proteste, 1300 ljudi je uhapšeno, stotinu povređeno, a jedna osoba je poginula. Usledio je masovni DDoS napad na Estoniju izveden sa preko 85.000 lokacija širom sveta koji je praktično paralizovao estonski bankarski sistem, državne institucije i novinske portale na nekoliko dana (što je ogroman problem za Estonce koji su odavno navikli da skoro sve svoje poslove obavljaju preko interneta). U pomoć su morali da priteknu i NATO eksperti, a kriza je stavljena pod kontrolu tek kada je Estonija samu sebe odsekla od interneta i spoljašnjeg sveta. “Samo nam je sreća pomogla da ovo preživimo”, rekao je Miko Madis, tadašnji ministar odbrane Estonije. Iako je odgovornost za napade na kraju preuzela ruska provladina grupa “Naši”, estonski zvaničnici nikad nisu uspeli da dokažu da su čitavu operaciju izvele ili koordinirale ruske državne strukture. I pored toga, politička poruka bila je očigledna: ako bi se zaista angažovali na virtuelnom bojnom polju, Rusi bi mogli da učine svašta.
Godinu dana kasnije, “Prvi svetski internet rat” dobio je svoj nastavak tokom intervencije Rusije u Gruziji. Ruski hakeri onesposobili su prezentacije svih gruzijskih državnih ustanova, a neke od njih dodatno “ukrasili” Hitlerovim slikama i kukastim krstovima. Predsednik Sakašvili morao je da izmesti svoju prezentaciju u Ameriku kako bi ona uopšte bila vidljiva. Svaki Rus koji je hteo da se pridruži ovim akcijama mogao je da pronađe jasna uputstva i sav potreban softver na brojnim domaćim sajtovima. Pali su serveri gruzijskog ministarstva odbrane, parlamenta, novinski portali… Pomalo komično deluje činjenica da se situacija normalizovala tek kada su u pomoć priskočili stručnjaci iz Estonije.
Iz nepoznatog razloga današnji sukob u Ukrajini još uvek se nije prelio na internet. Ukrajinski “Anonimusi” su upali u par ruskih sajtova i na tome se sve završilo. Prema nalazima kompanije Symantec, koja je specijalizovana za bezbednost interneta, ruski hakeri trenutno imaju preča posla: na njihovoj meti nalaze se sistemi za upravljanje gasovodima, naftne platforme i električne mreže.
Sa druge strane, sve više je glasova koji upozoravaju da se svetska sajber-situacija preterano dramatizuje i da se iza toga krije interes najvećih svetskih sila da uspostave veću kontrolu nad internetom i njegovim korisnicima. Šta je, zapravo, sajber-rat? Definicija varira od države do države, od prilike do prilike. Ričard Klark, nekadašnji savetnik američkog predsednika, definisao ga je kao nastojanje jedne države da prodre u informacioni sistem druge i nanese mu štetu. Takvih napada je bilo, ali to i dalje ne znači da smo svedoci rata koji traje. Nijedna dosadašnja aktivnost na mreži ne uklapa se u definiciju rata po Klauzevicu: ne postoji element sile, ne postoji spremnost jedne strane da svoju volju silom nametne drugoj niti su definisani jasni politički ciljevi.
ZLOUPOTREBA STRAHA: Sa druge strane, Tomas Rid, profesor Kraljevskog koledža u Londonu, definiše sajber-rat kroz njegove posledice: “Svetla se gase, voda prestaje da teče, vozovi iskaču iz šina, banke ostaju bez podataka, avioni padaju sa neba, ulicom vlada rulja, ljudi ginu dok identitet napadača ostaje misterija.” On smatra da se to nikad neće desiti i da je sajber-rat potpuna fikcija. Najveći broj sajber-napada predstavlja obične amaterske prevare iza kojih stoje klasični hohštapleri. Čak i kada postoji politički motiv, on je najčešće izgovor za kriminalne namere. Sabotaža i špijunaža na mreži definitivno postoje, ali se te aktivnosti nikad nisu izdigle na nivo rata. Uz to, nema dokaza da je na elektronskom bojnom polju izgubljen makar jedan ljudski život. Klasične terorističke organizacije do sada su koristile internet samo za propagandu i ništa više. Reklo bi se da bojovnici sa svih meridijana više cene pompeznu samoubilačku smrt od uživanja u anonimnoj kompjuterskoj diverziji.
Diskutabilni su čak i rezultati operacije “Stuxnet” koja je na izvesno vreme zaustavila iranski nuklearni program (vidi okvir Stuxnet protiv Irana). Cilj diverzije bio je da se potkopa samopouzdanje iranskih naučnika i dovede u pitanje njihovu sposobnost da naciju izdignu na nivo nuklearne sile. Taj efekat je i postignut, ali je trajao samo do trenutka kada je utvrđen pravi krivac za havariju postrojenja u Natanzu. Nakon toga psihološki efekti su se istopili. Osim toga, ova sajber-operacija ne bi bila moguća da ogromna količina podataka o Iranu nije unapred pribavljena špijunskim radom ljudi na terenu. Da nije bilo klasičnih operativaca na licu mesta, američki i izraelski programeri ne bi bili u stanju da proizvedu jedno tako inteligentno i precizno skrojeno oružje kakav je “Stuxnet”.
Svejedno, strah postoji i on se već (zlo)upotrebljava kako bi se u raznorazne državne agencije upumpao ogroman novac. Budžet američke sajber-komande udvostručava se svake godine i trenutno iznosi oko pola milijarde dolara. Pentagon je najavio i da će povećati broj ljudi koji se bave “ofanzivnim informatičkim operacijama” sa 900 na 4900 ljudi. Neprekidnim ponavljanjem priča o sajber-ratu i sajber-teroru javnost se navodi na zaključak da su Pentagon i tajne službe jedino nadležne da zavedu red na internetu. Sa druge strane, zaboravlja se da na internetu ne važi pravilo da je napad najbolja odbrana. Nikakva državna armija ne može da zaštiti kompaniju koja sama ne vodi računa o svojoj informacionoj bezbednosti.
Preterivanje u sajber-retorici promoviše militarizaciju interneta i u glavama nacionalista i ekstremnih desničara rađa opasne ideje o strogo kontrolisanoj mreži, na kojoj će se u svakom trenutku znati ko, gde i kako je na nju povezan, šta na njoj radi, čita, gleda, traži, s kim se dopisuje ili razgovara. Izgleda nemoguće. Imajte na umu da većina zemalja EU već ima infrastrukturu i zakone koji omogućavaju uhođenje onih koji sa interneta preuzimaju piratske filmove i muziku, a kazne su drakonske. Američki kongres je još 2008. godine doneo ukaz kojim se američki deo interneta de facto pretvara u džinovski prislušni uređaj NSA, istovremeno amnestirajući telekomunikacione kompanije koje vlastodršcima isporučuju mejlove svojih korisnika. Za zakon je glasao i predsednik Obama, iako je tokom izborne kampanje bio žestok kritičar čitave ideje. Zahvaljujući ovakvim zakonima mnoge kompanije s mutnim vezama u političkom establišmentu dobile su multi-milionske ugovore za isporuku potrebne opreme i softvera. Celu situaciju možda je najbolje sumirao Rajan Singel, novinar kultnog časopisa “Wired”: “Ne predstoji nam sajber-rat već borba za dušu interneta. Ako se i dalje nastavi sa sejanjem straha i panike, otvoreni internet biće najveća žrtva.”
Na drugoj strani, ima i pozitivnih pomaka. Amerikanci su, recimo, imali praksu da novootkrivene sigurnosne propuste u popularnom softveru čuvaju za sebe, kako bi mogli da ih koriste u budućim ofanzivnim operacijama. A onda je neko shvatio da su upravo američke kompanije najčešće žrtve ovakvih softverskih rupa i da je interes države zapravo suprotan: bolje je da ovi nedostaci budu javno obelodanjeni jer je to jedini način da budu efikasno otklonjeni. Interesantno je da je ove godine obelodanjeno i zakrpljeno više katastrofalnih propusta u sistemskom softveru (sa imenima kao što su “Heartbleed”, “ShellShock” i drugi) nego u nekoliko prethodnih godina zajedno.
KOMPARATIVNE PREDNOSTI ZAOSTALOSTI: Iako su naši sajber-rodoljubi spremni da izginu do poslednjeg bajta, nama ne preti nikakva opasnost jer mi, naprosto, nemamo metu dovoljno vrednu jednog sajber-rata, makar i lokalnog. Pogledajmo činjenicama u oči: tipična srpska opština ima deset nepovezanih baza podataka od kojih je polovina sklepana samo da bi neko ugrabio pare s nameštenog tendera. Drugu polovinu održava Mile, u kraju poznat kao “Linuks Maradona”, koji već pet godina radi kao konobar u Kanadi. Srce našeg informacionog sistema i onako se nalazi u registratorima strateški razbacanim po prašnjavim policama i memljivim podrumima. Praktično ništa od usluga i informacija nije dostupno građanima preko interneta (dokazano najbolja zaštita od eventualnih sajber-napadača!), a poneka smislena sitnica, poput naručivanja izvoda iz matičnih knjiga elektronskom poštom, predstavlja se kao epohalno dostignuće, kao da smo izmislili točak. Internet prepucavanje s komšijama iz regiona (Kosovo, Hrvatska) svodi se na provaljivanje u tuđe prezentacije i ostavljanje imbecilnih poruka, što je podvig ravan škrabanju grafita po zidu seoske kafane. Za takve podvige ni naš predsednik ne deli ordenje.
Državna uprava nije ništa bolja od lokalne. Naša administracija do perfekcije je izbrusila lokalnu izmišljotinu poznatu kao “protokol FT1p” (“Fali Ti 1 Papir”), koja se umesto na softveru i internetu zasniva na stajanju u šalterskim redovima i beskonačnom ponižavanju građanina pokornog. Ovde se priznaje samo ono što piše na hartiji koju pomenuti građanin pognutih leđa u duplikatu i triplikatu šeta od jednog do drugog šalterskog službenika, ne bi li državi dokazao nešto što država već zna. Eventualni neprijatelj verovatno ne bi ciljao naše kompjutere i baze podataka, mnogo veću štetu izazvao bi napad na fotokopirnice i šaltere.
Još teže je govoriti o nekakvim industrijskim ili vojnim tajnama kada je svaki naš proizvod složeniji od šerpe s drškom izrađen u fabrikama u stranom vlasništvu, dok izvorno domaće firme u svojim bazama podataka čuvaju samo recepte za keks i paštetu. Do juče je uputstvo za strojevu obuku predstavljalo vojnu tajnu, a danas ceo svet zna da elitni deo srpske vojne avijacije može da leti samo zahvaljujući doniranim akumulatorima marke “Vladimir Putin”. Jedini nesporni adut nam je Teslino tajno oružje, možemo samo da se nadamo da ga premijer čuva na sigurnom, daleko od interneta i ostalih Kineza.
Ko je prvi počeo
Smatra se da je sajber-ratovanje “izmislio” Ronald Regan u vreme kada internet nije ni postojao. Tokom jednog samita u Otavi 1981. godine, Regan je od Miterana dobio informaciju da je francuska tajna služba zavrbovala visokog oficira KGB-a Vladimira Vetrova i da je od njega dobila kopije četiri hiljade tajnih sovjetskih dokumenata. Iz tih papira jasno se videlo da SSSR očajnički pokušava da se domogne zapadne tehnologije kako bi gasovod Urengoj–Surgut–Čeljabinsk mogao da bude završen. Na predlog svog savetnika Gasa Vajsa, Regan je odlučio da omogući Sovjetima da dođu do onog što im treba. Ključnu komponentu, softver koji kontroliše rad ventila na gasovodu, sovjetski agenti ukrali su iz jedne kanadske firme, potpuno nesvesni da su u svoj gasovod uneli trojanskog konja u kome se krila logička bomba. Nekoliko meseci gasovod je funkcionisao kao sat a onda je softver “poludeo”, zavrnuo ventile i podigao pritisak gasa. Američki vojni sateliti su 4. juna 1982. detektovali eksploziju u Sibiru snage manje atomske bombe, što je umalo dovelo do opšte nuklearne uzbune. Jedino su Vajs i Regan znali šta se zapravo zbilo.
Ruski izvori, međutim, osporavaju ovu verziju priče. Penzionisani general KGB-a Vasilij Pčelincev kaže da je eksplozija bila neuporedivo manjeg intenziteta, da se desila se na potpuno drugom mestu i da je nastala usled klizanja loše učvršćenih cevi po raskvašenom zemljištu sibirske tundre. Ljudskih žrtava nije bilo, a šteta je sanirana u roku od jednog dana.
Stuxnet protiv Irana
Stručno rečeno, u pitanju je kompjuterski “crv”. Za razliku od virusa koji putuju od računara do računara zakačeni uz neki “normalan” fajl, crvi su potpuno samostalni programi koji se auto-repliciraju koristeći slabosti lokalne mreže. Specifičnost Stuxneta je da njegova krajnja meta nisu klasični PC-računari (oni služe samo kao tranzitna tačka), već tzv. “programabilni logički kontroleri” (PLC), konkretno oni sa Simensovim softverom “Step7”. PLC uređaji nezamenljiv su deo SCADA, sistema koji se koriste za sakupljanje podataka i upravljanje najsloženijim industrijskim linijama i postrojenjima. Uz to, Stuxnet može samostalno da donosi vrlo složene odluke, u zavisnosti od okruženja u kome se nalazi.
Amerikanci i Izraelci godinama su zajednički radili na modifikacijama Stuxneta kako bi naneli štetu iranskom postrojenju za obogaćivanje urana u Natanzu. S obzirom da je ova super-sigurna lokacija u potpunosti izolovana od interneta, crv je morao da bude ubačen na običnom USB stiku koji je u fabriku verovatno uneo jedan “Simensov” inženjer, blaženo nesvestan šta se na njemu nalazi (uvek se nađe naivčina koja ne vodi računa gde ostavlja svoje drangulije). Kada se jednom našao u prepoznatljivom okruženju (Windows računari i PLC kontroleri), Stuxnet je demonstrirao svoj razorni potencijal: dok su inženjeri na svojim monitorima pratili lažirane brojke koje su govorile da je sa sistemom sve u redu, Stuxnet je zavrteo centrifuge za obogaćivanje urana maksimalnom brzinom sve dok nije došlo do mehaničke katastrofe.
Bio je to prvi (i zasad jedini!) autentični sajber-napad u istoriji koji je izazvao značajnu materijalnu štetu. Iranski nuklearni program vraćen je deset godina unazad i trebalo mu je dosta vremena da ponovo stane na noge. Iransko nepoverenje prema svakom softveru i automatici dostiglo je bizarne razmere – dugo nakon incidenta pored svakog manometra ili termometra u Natanzu sedeo je po jedan iranski inženjer, kako bi svojim očima utvrdio i na papir ubeležio izmerenu vrednost.
Sajber-rat na filmu
Mnogo je naslova u ovom “podžanru”, ali malo je kvaliteta:
War Games (1983): Prvi i verovatno najbolji u nizu. Naivni srednjoškolac (Metju Broderik) slučajno upada u vojni kompjuter, ne znajući da tako stiče kontrolu nad čitavim američkim nuklearnim arsenalom. Ono što je počelo kao video-igra pretvara se u odbrojavanje do atomskog rata.
Sneakers (1992): Robert Redford je šef tima stručnjaka za sigurnosne sisteme koji za račun američke vlade treba da ukrade “top secret” crnu kutiju. Ispostaviće se da je kutija univerzalno sredstvo za razbijanje svih sistema enkripcije. Da stvar bude gora, ni službenici vlade ne rade za vladu nego za nekog drugog…
The Net (1995): Prilično mediokritetski film o ukradenom identitetu sa Sandrom Bulok u glavnoj ulozi. Naša junakinja otkriva sajber-tajnu koja će joj uništiti život.
Hackers (1995): Ako želite da vidite kako klinci opremljeni kompjuterom i internet vezom upadaju u državne sisteme bez po muke – ovo je film za vas. Preporuka za sve one koji žele da se podsete kako je izgledala Anđelina Džoli u mladosti.
Swordfish (2001): Ima li nekog da nije gledao ovaj ispolirani sajber-treš film sa Travoltom, prelepom Hale Beri i mladolikim Hjuom Džekmenom u glavnim ulogama? Scena u kojoj pomenuti Džekmen, součen s pištoljem uperenim u glavu, manijakalno lupa po tastaturi i u roku od par sekundi upada u FBI prosto će vas naterati da film pogledate još jednom (ili nijednom).
Antitrust (2001): Mlado momče sa Stenforda (Rajan Filip) pridružuje se kompaniji koja upravo kompletira Sinapsu, globalni komunikacioni sistem. Zaplet počinje kada glavni junak shvati da ništa nije onako kao što izgleda i da ne valja verovati baš svakome.
Firewall (2006): Verovatno najgori film koji je Harison Ford snimio u svojoj bogatoj karijeri. U ovom nesrećnom ostvarenju on glumi “eksperta za bezbednost” koji je prinuđen da provali u sistem koji je sam dizajnirao koristeći jedino faks-mašinu i dečiji MP3 plejer.
Live Free or Die Hard (2007): Brus Vilis, a ko bi drugi, još jednom spasava svet, ovoga puta od sajber terorista rešenih da izazovu krah bankarskog sistema. A kad puknu banke, pukao je i ceo svet, to već znamo. Pobedila je njegova sposobnost da jednom rukom koristi mobilni telefon, drugom kompjuter a pritom još i puca.
Independence Day (1996): Iako ovo nije klasični film o sajber-ratu već o invaziji zlih vanzemaljaca na Zemlju, film se našao na kraju ovog spiska zahvaljujući svom raspletu. “Majka svih bitaka” nije odlučena Teslinim tajnim oružjem (koje bi savršeno pasovalo na ovakav film), već zahvaljujući srećnoj okolnosti da su ovozemaljski i onozemaljski računari potpuno kompatibilni: naš gajtan pasuje na njihov kompjuter i obratno. Jedan USB stik i pametno napravljen virus rešili su nas vanzemaljske bede očas posla. Film Rolanda Emeriha je toliko pretenciozan i konzistentno idiotski u svim svojim segmentima da je zapravo – zabavan.
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1232279
