Директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију Арно Гујон осудио је доношење новог закона у Хрватској који омогућава уклањање српских надгробних споменика подигнутих након 1990. године. У видеу који је постављен на друштвеним мрежама на енглеском језику, Гујон је обавестио домаћу и међународну јавност о акту институционалне дискриминације упозоривши на озбиљне последице.

Гујон је упозорио да нови хрватски закон циља споменике који одају пошту српским војницима и цивилним жртвама током рата од 1991. до 1995. године, или су исписани ћириличним писмом које Срби користе.

„Породице преминулих сада су приморане да у року од 30 дана уклоне те споменике о свом трошку, у супротном ће бити кажњене новчаном казном која може достићи и 5.000 евра. О судбини споменика одлучује државна комисија, без јасних критеријума, без права на жалбу. Реч је о чистој србофобији“, истакао је он.

Гујон каже да то представља свеобухватан покушај брисања сећања, понижавања мртвих и систематског уклањања трагова српског постојања на подручју данашње Хрватске.

“Ови споменици нису симболи мржње, већ симболи губитка, страдања и отпора. Док се таква дискриминација над Србима спроводи пред очима Европе, треба подсетити да је Хрватска 1995. године етнички очистила четврт милиона Срба, а данас покушава да избрише и њихово сећање, идентитет и трагове које су оставили. Србија памти своје синове, своје очеве, своје мртве“, закључио је Гујон.

У ексклузивном интервјуу за познати француски медиј „Омерта“, директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију Арно Гујон истакао је да се ситуација у Босни и Херцеговини не може разумети без познавања чињенице да је та земља прошла кроз тежак рат између три народа и три вере: муслимана, католика и православаца који вековима живе заједно на том простору.

Гујон је објаснио за француски медиј да су то аутохтони народи међу којима је из историјских разлога временом дошло до раздвајања, али да сви говоре истим језиком.

„Рат је однео много живота. Прекинут је 1995. године захваљујући Дејтонском споразуму. Потписале су га бројне западне земље, као и Србија која је гарант истог. Важна ствар у овом споразуму, и због које је мир уопште могао да се постигне, је та што имамо поделу Босне и Херцеговине на два ентитета, хрватско-муслимански ентитет и српски ентитет Републику Српску који имају своје специфичности. Сваки ентитет има своје кутурне и језичке специфичности“, рекао је Гујон.

Он наводи да смо већ неколико година сведоци тенденције од стране Бошњака који желе да остваре политичку превласт над друга два народа укидањем њихових надлежности.

„Република Српска је жртва овог покушаја централизације, односно жеље да се укину стекнута права кроз укидање различитих надлежности обезбеђених Дејтонским споразумом. Томе се  председник Републике Српске Милорад Додик супроставља. Противи се тој опасној тенденцији која ствара огромну нестабилност и која поново буди тензије у Босни. Он је осуђен од стране суда у Сарајеву. Видимо да постоји инструментализација правосуђа у политичке сврхе са циљем да се малтретира и потчини српски ентитет у Босни, Република Српска која омогућава Србима да остану слободни и безбедни на својој земљи“ каже Арно Гујон.

Гујон је у интревјуу за Омерту нагласио да постојање Републике Српске представља гарант опстанка српског народа у БиХ.

„Ако данас у Босни имамо још Срба, ако данас у Босни имамо још цркава, то је зато што Република Српска још увек постоји. Они који желе да га уклоне стављају у опасност милион Срба у Босни. То је велика опасност, не само за Босну или за регион Балкана, већ за целу Европу. Верујем да треба апеловати на разум. То је оно што чини Република Србија. То је оно што ради председник Србије Александар Вучић захтевајући да се сви врате разуму, подсећајући на поштовање међународног права, на поштовање међународних споразума, укључујући Дејтонски споразум“, каже он.

Гујон је на крају интервјуа поручио да данас има људи који би желели више, који се надају да ће, одузимањем права или угњетавањем једног народа, њихов народ бити срећнији.

„То не функционише тако. Верујем да је време да сарађујемо и живимо у миру, посебно на Балкану. Било је довољно ратова и зато Београд систематски апелује на разум, и надам се да ће нас чути, не само у нашем региону, већ и у Европи“, закључио је Гујон.

У ексклузивном интервјуу за познати француски медиј „Омерта“, директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију Арно Гујон истакао је да се у Француској знатно променила слика о Србији и Србима са Косова и Метохије од времена када је било непожељно говорити о њиховом прогону до данас када се њихова страна приче све чешће слуша и разуме.

„Били смо жигосани. То је било неколико година након страшне пропаганде из 1999. године. Тада су медији у Француској попут Либерасиона и Ле Монда писали да је геноцид који је био у току на Косову и Метохији подсећао на време Џингис Кана. Србомрзац Бeрнар-Анри Леви који је недавно оптужен за малверзацију у Француској, говорио је да треба ослободити српски народ од Милошевића, али и од самог себе, као да је српски народ био сам по себи зао и ђаволски“, рекао је Гујон.

Он је подсетио да се тада на телевизији у Француској говорило о готово 500.000 несталих Албанаца, што је како каже, била очигледна лаж, јер је било незамисливо да се у 21. веку неприметно изврши геноцид. Гујон наводи да су преувеличани бројеви служили као основа за жестоку пропаганду, због које је касније било тешко помоћи Србима на Косову и Метохији.

„Ми смо желели да говоримо о томе преко часописа удружења Солидарност за Косово, који се и данас тромесечно шаље свим нашим донаторима, преко билтена, преко књига и докуменатарних филмова. Снимили смо документарни филм „Косово, хришћанство у опасности“, који је приказан на гледаној француској телевизији КТО као и на многим другим страним телевизијама. Филм је добио бројне награде у Србији и иностранству зато што приказује реалност и суровост живота Срба из јужне покрајине о којој се до тада мало знало“, каже Гујон.

Он је у интервју за „Омерту“ објаснио како изгледа данас живот на Косову и Метохији и да када кренете ка манастиру Високи Дечани, пролазите кроз контролне пунктове са осматрачницама, бодљикавом жицом и митраљеским гнездима.

„Тек онда можете да уђете у манастир који је острво мира у океану мржње. Тај симбол мира последњих година био је мета више оружаних напада, укључујући минобацаче, ракете и један покушај терористичког напада. Управо захваљујући безбедносном пролазу, који је финансирала „Солидарност за Косово“, успело се тада у заштити и очувању тог светог места“, каже он.

Гујон наводи да је сав овај рад, као и рад великих професора, новинара који су бранећи истину о Косову и Метохији допринели промени слике о Србији и Србима у Француској, али и широм света.

„Пре три године познати новинар Режис Ле Сомије био је на Косову и Метохији, видео својим очима, снимио и објавио на „Омерти“, покушаје крађе вина српских виноградара из Велике Хоче, који су последњи виноградари у овом региону. Добро је што су на овај начин људи коначно могли да стекну праву слику о томе шта се заиста дешава недалеко од нас. На свега два сата авионом или један дан колима од Париза. То је овде, у самом срцу Европе. И све се то дешава управо сада!“, закључио је Гујон.

Директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију Арно Гујон у интервјуу за француски медиј Фронтијер, изложио је стварну слику живота православних Срба на Косову и Метохији. Говорећи отворено и без улепшавања, Гујон је међународној јавности приближио кроз какве су таласе прогона, егзодуса и насиља прошли Срби у јужној српској покрајини, и са каквом се свакодневном стварношћу суочавају данас.

Гујон наводи да су између 1999. и 2004. године Срби са Косова и Метохије доживели многе прогоне.
„Од 1999. године, више од 250.000 Срба било је приморано на егзодус под притиском Албанаца. Погроми 17. и 18. марта 2004. изазвали су бег додатних 10.000 људи и уништење 150 цркава и манастира. Данас, Срби чине око пет одсто становништва, што је око 100.000 људи, док су пре једног века били већински народ“, рекао је Гујон.

Он је навео да Срби сада живе у енклавама (једна улица, четврт, група кућа…) са једним упориштем на северу Косова око Митровице. Последњих година репресија се појачала са појачаним полицијским контролама, хапшењима и произвољним затварањима.
„Ја сам лично био заустављан без разлога од стране албанске полиције и забрањиван ми је улаз на територију иако сам водио редовну хуманитарну акцију од 2004. године. То није спречило моју организацију, Солидарност Косово, да настави са радом, али циљ такозваних косовских власти био је да прекину хуманитарну помоћ и још више изолују српско становништво. Притисак на српску мањину се такође појачава на политичком и административном плану, са мерама које имају за циљ да прекину све везе са Београдом. Српске образовне и здравствене установе су угрожене, наставници и лекари који раде у овим институцијама су под сталним притиском, а ограничења су постављена на финансијска средства која долазе из Србије. Овим званичним репресијама треба додати и прогоне од стране албанског становништва које делује некажњено“, рекао је Арно Гујон.
Он каже да преостали Срби живе под сталном претњом прогона и насиља и да многе породице свакодневно трпе понижења, нападе, вишеструке провале… чак и покушаје тровања, што је и он сам видео.

„У више наврата, српске куће су паљене, школе и богомоље вандализоване. Понекад, Албанци пролазе колима и испаљују рафале из аутоматског оружја на пролазнике. Деца која су се играла на обали реке, мало даље од своје енклаве, убијена су пре неколико година. Упркос њиховој вољи да остану на земљи својих предака, ови хришћани морају да се суоче са све већим непријатељством и изолацијом која им чак омета приступ основним услугама, запослењу и безбедности“, наглашава Гујон.

У интервјуу за француски медиј Фронтијер, Гујон наводи да Косово и Метохија настављају да губе своје хришћанско наслеђе и да су од 1.000 православних верских објеката, сада многи уништени или оскрнављени попут манастира Свети Архангел у Призрену и Богородице Љевишке која је уписана на УНЕСКО-ов списак светске баштине. На истом списку су Грачаница и Пећка патријаршија, који су данас су под сталним надзором како би се избегло њихово уништење.
Арно Гујон каже да је етничко чишћења Срба са Косова и Метохије разлог због ког је одлучио да 2004. године оснује организацију „Солидарност Косово“, управо у време антисрпских погрома и на тај начин помогне.

„Српска Влада је успела да одржи одређене цивилне структуре: болнице, школе, социјалну помоћ. Међутим, ове установе су сада директно нападнуте од стране албанске полиције на Косову и Метохији. Центри за социјалну помоћ су затворени, болнице претресане. Албанци на Косову сматрају ове институције илегалним, иако оне постоје одувек. Наравно, то нас не зауставља и настављамо да пружамо подршку“, наводи он.

На питање новинара недељника Фронтијер да ли сматра да би једног дана било могуће да се Косово и Метохија врате Србији, Гујон одговара да би то било спасоносно.
„Говоримо о питању опстанка за целу заједницу која је на ивици искорењивања. Што се тиче будућности, Београд ће наравно наставити да подржава своје становништво и неће одустати од повратка свог суверенитета над колевком своје цивилизације. А последњих година видимо колико се ствари на међународној сцени могу брзо променити“, закључује Гујон.

Имао сам 13 година када је почело бомбардовање Србије. Млад, али довољно свестан да разумем каква је неправда нанета једном народу. Рат који је НАТО водио против Југославије за мене је био пресудан догађај који је освестио колико је моћ пропаганде снажна и како истина може бити искривљена зарад политичких циљева, остављајући дуготрајан утицај на мене и моје разумевање света.

Данас када размишљам о том периоду, враћају ми се слике из детињства које су ми обликовале поглед на свет. Тих дана, док су вести непрекидно преносиле црно-белу слику сукоба, осећао сам збуњеност, тугу и осећај неправде који нисам умео да објасним. На телевизији су Србима доделили улогу злочинаца, без права на одбрану, без гласа који би могао да објасни другу страну приче.
Моја породица ме је научила да не посматрам свет црно-бело. Много дугујем родитељима који су му омогућили да очувам критички дух у том кобном раздобљу када га је већина “великих духова” изгубила. Био сам млад, али сам знао да истина није тако једноставна. Мој отац је често причао о Србији и Србима другачије од онога што сам чуо у медијима. Говорио је о пријатељству између Срба и Француза, о заједничким борбама током Првог светског рата, о краљу Петру Првом који се борио раме уз раме са Французима против Пруске. Тата је преко свог оца, мог деде био везан за то старо француско-српско пријатељство, ког се никада није одрекао. То дубоко укорењено пријатељство чинило је још болнијим гледати како се народ, с којим су Французи некада делили ровове и победе, сада приказује као симбол зла и агресије.

Поражавајуће је било то што је цела једна нација била представљена као непријатељ. Та дехуманизација оставила је дубок траг у мени. “Испирање мозга” су спроводили и политичари и медији. Њихов циљ је био да убеде јавно мњење у “потребу” да се поведе рат као и у “хуманитарни” карактер тог рата. Како се ратом може чинити добро? Одговор су пронашле западне “рекламне агенције”: убијањем ђавола учинићемо добро дело. Тако је започело сатанизовање српског народа, а за њим је уследило “добро” и “праведно” бомбардовање. Измишљен је фамозни план “потковица” наводно смишљен покушај “етничког чишћења” који се на крају испоставио као грдна новинска смицалица. Најозбиљнији медији су говорили да су Срби отели или поубијали 500.000 “Косовара албанског порекла дораслих за пушку и борбу”. При самом помињању Срба, политичари су се утркивали у грдњама и у осудама, чак се и у Ле Монду најугледнијем француском дневном листу могло прочитати да “истребљење које се спроводи на Косову подсећа на време Џингис Кана”. Сатанизовањем српског народа у целини и тврђењем да је зао по природи, оживљавао се институционални расизам какав није виђен у Европи након Другог светског рата. “Српски народ треба ослободити од Милошевића и од њега самог” чуле су се и такве речи на радију. Ослободити га тако што ће се на њега изручити бомбе.

У школи смо учили о “лошим момцима” са Балкана, а ја као дечак који је живео у Француској, носио сам у себи осећај нелагоде. Мој професор је организовао дебату о “ваздушним ударима”, никада нико није изговарао реч рат. Расправа се повела неколико дана пошто је 23. априла бомбардована зграда РТС када је погинуло 16 особа међу којима су били новинари и техничари запослени у тој медијској кући. Мој професор је заступао становиште да је циљ био легитиман, будући да је РТС емитовао режимску пропаганду, па се више није ни сматрала телевизијом, већ је представљала војни циљ.

Рекао сам да по мом мишљењу није нормално бомбардовати медијску кућу, каква год да је и да се тај чин коси са законима рата. При том сам изнео неколико аргумената (преузетих од оца) о томе да смо жртве дезинформисања, о чудовишном бацању бомби са осиромашеним уранијумом на цивилно становноштво и тврдњама да се тиме чини “хуманитарно дело”. Изненадила ме је професорова реакција, он је изгубио хладнокрвност И почео да виче да немам право да говорим такве ствари. Увидео сам да је био заслепљен бесом и мржњом. Неколико година касније сам га срео у једној књижари, подсетио сам га на ту епозоду. Било му је непријатно и рекао ми је да својевремено нисам грешио када сам тако говорио, чак ми је признао да је од тада умногоме промено став. У међувремену НАТО је заиста потврдио да је употребљавао касетне бомбе, супротно међународном праву о “употреби оружја које непотребно увећава страдање становника”.

Неколико француских интелектуалаца је покушало да изнесе другачије мишљење, али су их одмах учуткивали. Ако су били с левице проглашавани су за стаљинисте, а десничаре су звали фашистима. Познати француски професор Режис Дебре провео је током бомбардовања недељу дана на Косову. По повратку у Француску написао је два чланка, желећи да објасни колико је бомбардовање погоршало тамошњу ситуацију и подстакло на необуздано насиље. Изнео је став да називати српски народ “колективно злочиначким” није достојно једног демократе. Већ сутрадан је био изопштен из јавног живота, сматрано је да је неко ко пориче геноцид. Провлачили су га по блату, називали издајником и присиљавали га да умукне. Нигде није било места за расправу и дисидентску мисао. Иако сам био премлад, извукао сам поруку из тог рата и начина на који је приказиван у медијима.

Моје солидарисање са српским народом је у почетку био инстиктиван занос и полет, а затим је попримило прави облик. Био сам задивљен како се један народ одупро нападу целог света удруженог против њега и како је покушао да сачува све што се спасити може, почев од мостова у Београду до енклава на Косову. Била је то борба Давида против Голијата. После 78 дана бомбардовања и 38.0000 ратних операција српски народ је, не поклекнувши стајао усправно.

Французи су били шокирани другом страном приче
У мојој породици смо осећали потребу да покажемо солидарност са српским народом. Тај осећај ме је касније навео да оснујем хуманитарну организацију “Солидарност за Косово”. Ипак, није било лако организовати помоћ за Србе на Косову. Било је оних који су говорили: “Зашто Србима?” Као да је бити Србин значило немати право на саосећање и подршку. Та врста селективне емпатије била је најпоразнији део пропаганде која је оставила дугорочне последице. Пробој кроз медијски мрак био је мукотрпан процес. Сећам се првог документарног филма који смо приказали на француској телевизији о животу Срба на Косову. То је био тренутак када су многи Французи први пут чули другу страну приче. Неки су били шокирани јер су схватили да су годинама обмањивани.

Директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију, Арно Гујон отворио је данас у Музеју ПТТ-а изложбу „Од Невесињске пушке до Солунског фронта“ посвећену легендарном херцеговачком војводи Пери Тунгузу.

Гујон је нагласио да је устанак у Херцеговини сведочанство да се српска слобода не добија на поклон већ се осваја и брани, понекад и у тишини планина, уз пој гусала а понекад и под сјајем сабље.

„Данас, када поново видимо стране интересе који се укорењују у нашу земљу, када се неко поново труди да српски глас утиша, када се жели да се историја избрише или префарба, ми кажемо да се не покоравамо. Србија данас има снагу да буде стуб својој деци где год они били. Баш као што су некада устаницима из Херцеговине стизале помоћ и подршка из Србије и Црне Горе, тако данас сваки Србин у дијаспори, у Крајини, у Републици Српској, на Косову и Метохији зна да није сам“, каже Гујон.

Он је на отварању изложбе поручио да не говори као Француз, већ као човек који је у Србију дошао срцем.

„Пре двадесет година сам дошао, не познајући језик, али познајући неправду. Видео сам страдање српског народа, и знао сам да не могу да останем нем. То није био избор то је била обавеза“, закључио је Гујон.

Аутор изложбе „Од Невесињске пушке до Солунског фронта“ је Наташа Глигорић, праунука славног харамбаше Пера Тунгуза.

Изложба је отворена у склопу обележавања 150 година од избијања Невесињске пушке, устанка Срба у Херцеговини против турске окупације.

Иако војнички неуспешна, Невесињска пушка је била снажан замајац каснијих устанака који су довели до коначног ослобађања српског народа од Турака у 19. веку.

„Перо Тунгуз, херцеговачки војвода, јунак од кога су легенде позајмљивале своје најлепше црте. Човек који је у својој младости подигао пушку на силу и неправду током Невесињске пушке, али је и у својим седамдесетим годинама стао раме уз раме са младим борцима, и пошао у нову борбу и пробој Солунског фронта. У његовим грудима куцало је срце Херцеговине тврдоглаво, поносно и спремно да се жртвује до краја“, закључио је Гујон.

Директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију Арно Гујон гостујући данас на ТВ Хепи истакао је да Србија данас чврсто стоји иза својих ставова и да су промене у Србији у последњих 13 година олакшале да се у иностранству лакше заступа истина о историји Срба.

„Када вас нападају у иностранству, много је лакше да наступате када знате да имате подршку из Србије“, рекао је Гујон.

Нагласио је да је већем самопоуздању Србије и промени њеног имиџа допринело и то што је председник Александар Вучић покренуо важне иницијативе и пројекте за очување културе сећања, попут Обале јасеновачких жртава, изградње меморијалних комплекса, снимања филмова и обележавања заједничких страдања заједно са Републиком Српском. Истакао је да се на тај начин данас боримо са присутном ревизијом историје и релативизацијом прошлости.

„Зато је поље историје изузетно важно. Сада може да се чује истина и другачији наратив“, поручио је Гујон.

Истакао је да многи на Западу желе да претворе Србе у нове нацисте и да ставе жиг геноцидности целом српском народу и да је то покушано на седници Уједињених нација кад је проглашен дан геноцида у Сребреници.

„Тада је Република Србија, предвођена председником, уложила велике напоре да се супротстави тој резолуцији, иако је ситуација била веома тешка јер су је све водеће западне земље подржавале. Ако једном добијете етикету да сте ‘починили геноцид’, тај жиг остаје и тешко га је икада уклонити. У тој борби добили смо подршку многих људи из света, међу њима и господина Ефраима Зурофа, са којим сам пре два дана учествовао на трибини у Новом Саду. Он је последњи познати ‘ловац на нацисте’ и одлучно се противи покушајима да се умањи значај Холокауста и нацистичких злочина. Како сам каже – не можете поредити оно што се десило у Сребреници са стравичним злочинима који су почињени у Јасеновцу или Аушвицу“, рекао је Гујон.

Гујон је напоменуо да је Зуроф навео пример једне балтичке земље која је подигла споменик жртвама фашизма, али није прецизирала ко је страдао, а били су Јевреји, нити ко је починио злочин, а били су локални нацисти.

„То показује сличност са ситуацијом на Балкану током ратова 90-их, када је Бењамина Карић, градоначелница Сарајева и миљеница западних амбасадора, открила споменик на Казанима на коме пише ‘жртвама рата’, иако су ту настрадали Срби“, нагласио је Гујон.

Гујон поручује да је један од задатака Канцеларије за јавну и културну дипломатију, на чијем је челу, да упозна светску јавност са страдањем српског народа које је до дана данашњег систематски и намерно игнорисано. Из тог разлога, поред разговора са страним новинарима, Канцеларија ради на превођењу документарних филмова и књига, организује многе манифестације у свету и креира популарне садржаје на енглеском језику намењене младима на друштвеним мрежамa.

Директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију Арно Гујон недавно је гостовао у јутарњем програму Радија Куртоази из Париза, где је говорио о питањима српског идентитета у контексту европских интеграција и спољнополитичким изазовима.

На самом почетку разговора Гујон је истакао да Србија није woke земља (прим. аут.  промене пола код деце, одрицање националног идентитета…), већ традиционално друштво које чува своје вредности, свој идентитет и хришћанску, православну веру. Он је поручио да неке поруке које стижу из ЕУ у Србији тешко пролазе.

„Налазимо се у помало чудној ситуацији: с једне стране постоји економски и географски интерес да се придружимо ЕУ, али с друге стране српски народ не жели да се одрекне онога што јесте. Не жели да се одрекне суверенитета над Косовом и Метохијом који представљају историјско срце српске нације. Поједине чланице ЕУ то постављају као услов: „Одрекните се Косова и ући ћете у ЕУ “. А српски народ, руководство и председник Александар Вучић одлучно поручују: „Ми се никада нећемо одрећи Косова, шта год да се деси и какве год последице биле “, поручио је Гујон.

Одговарајући на питање новинара Радија Куртоази да ли управо woke димензија Европске уније подстиче Србију да остане неутрална, и да ли би однос био другачији да ЕУ дели вредности блиске српском народу, Гујон је истакао да су захтеви ЕУ данас пре свега геополитички.

„Србија има своју владу, Министарство спољних послова и води самосталну спољну политику. Не прихвата аутоматски све захтеве Брисела. Управо зато је једина земља у Европи која није увела санкције Руској Федерацији, јер је то супротно националним интересима Србије “, нагласио је он.

Гујон је навео да чак и председник САД  Доналд Трамп данас указује на потребу критичког сагледавања начина на који се поједине вредности и идеје шире глобално, што показује да ни на самом Западу не постоји јединствен поглед на те процесе.

„Важно је напоменути да је председник Александар Вучић био међу првима који су се томе јавно успротивили. Он је имао храбрости да јасно каже: „Србија је традиционална земља која поштује породичне вредности, и woke идеологија овде нема шта да тражи “. Управо из тог разлога га подржавам.  Србија треба да настави да иде тим путем “, закључио је Гујон.

Директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију, Арно Гујон, угостио је јуче групу од 50 постдипломаца са Универзитета Харвард и током разговора нагласио значај личног искуства у рушењу предрасуда о једном народу и земљи.

Гујон је у разговору са постдипломцима истакао да, када упознате један народ, његову културу, историју и гостопримство, тешко је да га касније посматрате кроз призму стереотипа и геополитичких интереса.

„Сасвим сам сигуран да је којим случајем Бил Клинтон посетио Србију као студент, верујем да је никада не би бомбардовао. Видео би да је Србија прелепа земља не само по својим рекама, планинама и манастирима, већ пре свега по доброти свог народа. Када лично доживите ту лепоту, топлину и дубину једне културе, тешко је да касније подржите одлуке које наносе штету тим истим људима. Након таквих сусрета предрасуде губе снагу, а одлуке се више не доносе на основу хладних геополитичких калкулација“, рекао је Гујон.

Он је додао да се управо у овим личним сусретима, ван медијских наратива и политичких филтера, стереотипи руше, а изградња разумевања и поштовања постаје неизбежна.

Гујон тврди да се управо недостатак емпатије и разумевања трагично огледа у судбини српског народа на Косову и Метохији, који је деценијама изложен систематском кршењу људских права, прогону и институционалној репресији.

„Од 1999. године, више од 250.000 Срба било је приморано да напусти своје домове. Током погрома из марта 2004. године, уништено је 33 црквe и манастира, а још 10.000 људи је побегло. Данас, Срби чине мање од пет одсто становништва, углавном живећи у изолованим енклавама, окружени страхом и насиљем“, рекао је Гујон.

Он је у разговору са постдипломцима са Харварда истакао колико је важно што председник Србије, Александар Вучић, води мудру и уравнотежену спољну политику.

„Захваљујући економском расту и сталном неговању пријатељстава широм света, Србија је данас препозната као поуздан и озбиљан партнер и економски, и политички. На све четири стране света. То није случајност. То је резултат рада, визије и храбрости једног државника који је Србију поставио на мапу стабилности, самосталности и напретка. Као човек који се већ 20 година труди да промовише Србију у свету, могу да посведочим колико се та слика у међународној јавности променила на боље. Ово је време у којем Србија не само да иде напред, већ иде уздигнуте главе“, закључио је Гујон.