„Kultura je oblik moći. To je sredstvo dominacije, ali i mogućnost otpora.“
(Edvard Sed, Culture and Imperialism, 1993)
Pre ne više od mesec dana napustio nas je Džozef Naj (Joseph S. Nye Jr.), jedan od najuticajnijih mislilaca i teoretičara modernog doba, istaknuti profesor na Harvard univerzitetu, bivši pomoćnik američkog ministra odbrane i, ono najvažnije, tvorac pojma meke moći koji ćemo obrazložiti u daljem tekstu.
Šta je zapravo meka moć? Da li možete da zamislite da posle napornog dana dolazite kući, na svom Apple uređaju puštate epizodu Prijatelja (Friends) i otvarate hladnu Coca-Colu? Ili da možda jedete suši uz omiljeni Anime? Ovakve i slične scenarije ne samo da nije teško zamisliti, već su oni vrlo verovatno prešli u svakodnevnicu mnogih građana koji nisu stanovnici SAD-a ili Japana i tako su oni pod direktnim uticajem meke moći ovih država.
Osim kulturnih aspekata, meka moć može imati i svoje političke ili idejne komponente. Danas, eksplicitan primer političke meke moći, mogu biti teme ekologije i globalnog zagrevanja na kojima insistiraju zemlje poput Švedske i Nemačke.
Kada razmišljamo o prestižnom obrazovanju, prva pomisao su nam britanski univerziteti Oxford ili Cambridge, a ukoliko se posvetimo temi umetnosti, višedecenijski svetski centar sigurno bi bio Pariz.
Ovo su samo neki od načina na koji države u svetu šire i promovišu svoju moć. Nenasilno, neinvanzivno, već tiho i dugoročno.
Upravo je to definicija pojma meke moći ili, prema rečima tvorca, „Meka moć je sposobnost da se postignu željeni ishodi kroz privlačnost, a ne prinudom ili plaćanjem.“ (Soft Power: The Means to Success in World Politics, 2004).
Ovaj, relativno svež pojam (počeo da se pojavljuje 1990-ih), ostavio je ogroman uticaj na međunarodne odnose savremenog doba i, kao takav, postao nezaobilazna komponenta sadašnje političke analize.
Tumačenjem njegovog kontrastnog pojma – tvrde moći, lakše možemo objasniti suštinu ovog modernog principa.
Tvrda moć je sve ono na šta pomišljate kada razmišljate o politici sve do kraja Hladnog rata. To je direktna upotreba vojne sile i vojne intervencije, to su ekonomski pritisci i sankcije, uslovljavanje i pretnje, sveobuhvatno rečeno, primena sistema prinude i nagrade:
„Tvrda moć može da se oslanja na nagrade – ‘šargarepe’ – ili na pretnje – ‘štapove’.“ (Joseph S. Nye Jr., Soft Power: The Means to Success in World Politics)
Po završetku Hladnog rata, ravnoteža moći u svetu se znatno promenila. Pored SAD-a i Rusije, dobijamo mnogobrojne nove svetske takmace. Činioci u međunarodnim odnosima sada postaju i međunarodne organizacije, različite institucije i korporacije, te je tako primena tvrde moći postala znatno otežana, jer objekat prisile više ne bi bile države.
2012. godine, konsultantska kuća Ernst & Young razvila je 13 parametara za procenu meke moći neke države, koje su podelili u 3 grane: globalna slika, globalni integritet i globalna integrisanost.
Prva bi obuhvatala polje koje se oslanja na podatke u kulturi, umetnosti, broju osvojenih olimpijskih medalja, broju posetilaca te zemlje, broju i rangiranju poznatih ličnosti…
Druga se posvećuje pitanjima o odnosima vlade, zakona i građana jedne zemlje. Govori se o stepenu slobode, vladavini prava, odazivanju građana na izbore, samoj efektivnosti vlade…
Treća varijabla se bavi integrisanošću jedne zemlje u svetu.
„Nauči ljude da budu zavisni od tebe.“ (Robert Grin, 48 zakona moći)
Da li meka moć deluje kao idealno rešenje samo zato što je suprotnost represiji, ratu i krvoprolićima kojima smo svedoci ili o kojima smo saznavali kroz istoriiju? Svakako da njena slatkorečivost i globalni prelazak sa tvrde na meku moć ostavljaju utisak pozitivnih promena, mira i lepših vremena, ali moramo ostati oprezni i svesni rizika koje ona nosi sa sobom.
Pre svega, može doći do potiskivanja i zapostavljanja domaće ili lokalne kulture i vrednosti, što lančano može dovesti do građanskog otpora prema novim pojavama, samim tim i do destabilizacije u zemlji
Takođe, jedna od ključnih opasnosti meke moći jeste – manipulacija, odnosno, skrivena želja za kontrolom građana neke nacije.
Ono što za cilj ima hegemoniju, često se na početku prezentuje kao dobronamerno i pitomo.
Tamara Ocel,
29.05.2025
