Kultura kao dominantan oblik meke moći – zašto je to tako?
Meka moć nije prinudna, ona uključuje širenje kulture, političkih vrednosti i pokazivanje legitimiteta spoljne politike jedne zemlje.
Onda, kada upotreba vojne sile i ekonomskih pritisaka nisu glavni oslonac međunarodnih odnosa, meka moć doživljava uspon kao prihvatljiva alatka svetske politike.
Ovaj oblik moći u međunarodnim odnosima ustanovile su i najviše eksploatisale SAD, Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Rusija, Kina i Indija… Bio je veoma poželjan i efikasan nakon drugog svetskog rata, kada je trebalo vratiti poverenje i komunikaciju sa poraženim Nemcima i Japancima. Tada je trebalo fascinirati osiromašene građane Evrope ’’zapadnim načinom života’’, rok i džez muzikom, velikim limuzinama, raskošnim filmovima.
Kulturološka meka moć jedne države predstavlja njenu sposobnost da vrednosti i kulturu zemlje promoviše, objasni i približi narodu iz drugih predela sveta. U njenoj osnovi su ideološka nenametljivost, spontanost i dopadljivost što je čini idealnom podlogom za upoznavanje i povezivanje naroda i kultura u međunarodnim okvirima.
Radi odgovora na pitanje sa početka, napravićemo poređenje između meke moći u kulturi i politici.
Meka moć, promovisana kroz kulturu, dopire do ljudi na nivou emocija i subjektivnog osećaja. Kulturni sadržaji, kroz filmove, muziku, književnost i umetnost, dosežu do stanovnika drugih zemalja ne samo sa ciljem da poštuju i visoko uvažavaju njihov sistem vrednosti, već i da nastoje da ga primenjuju u svojim sredinama.
Sa druge strane, politička meka moć može biti nametljiva, izazvati podozrivost i nepoverenje i često dovodi do podela.
Svoj bezvremenski okvir kultura lako opravdava kroz svoje proizvode – filmove, jezik, putovanja – sve što čoveku zauvek ostaje u sećanju. Obrnuto, politička propaganda (ukoliko ne dosegne sopstveni ekstremizam) često zastareva i gubi na značaju.
Na primer, iako je politička meka moć SSSR-a često izazivala otpor i neretko se danas posmatra sa negativne istorijske strane, meka moć u kulturi SSSR-a, od baleta, klasične muzike, sporta, pa sve do astronomije, ostavila je ogroman uticaj na kulturu 20. veka i ostala je zapamćena i cenjena među narodima u svetu.
Internet i brz dotok informacija olakšali su popularizaciju vrednosti država. Sada više nije važno u kom delu sveta živite, putem interneta, medija i društvenih mreža, sadržaji i trendovi viralno dopiru do svih: preko Tik Toka, Instagrama, Youtube-a…
Nepretenciozna i pitoma, kultura ne prisiljava na simpatije, već ostaje na izboru ljudi, dok politika ima i dozu “prisile”, ne samo nasilne (tvrdomoćne), već i vid prisile društva, kao poziv na istomišlje. Kultura ne traži odabir strane, ne zahteva lojalnost, nego funkcioniše na principu dobrovoljnosti, što je, dovoljan razlog prihvatanja.
Kultura ne određuje šta treba da mislimo – ona nam pokazuje kako drugi ljudi žive, osećaju i stvaraju.
Ko sve može promovisati kulturu jedne zemlje?
Najkraći odgovor je, svi građani institucije.
Na primer, ako nas stranac zaustavi na ulici i pita gde može da proba tradicionalnu srpsku hranu, a mi ga uputimo na restoran domaće kuhinje – mi smo sproveli jedan vid kulturološke meke moći i izvršili promociju vrednosti svoje zemlje. Mi smo tada javne diplomate, koje doprinose mekoj moći svoje zemlje.
Osim nas, to svakondnevno rade naši sportisti, umetnici, ili naučnici, koji svoju zemlju predstavljaju u svetu kao njeni kulturni ambasadori, a pošto ih narod već voli, oni uživaju veliko poverenje i kredibilitet u matičnoj zemlji – idealan primer za to u Srbiji je Novak Đoković.
Sjajan primer meke moći u kulturi jeste viševekovna praksa Kine u vidu poklanjanja pandi. “Panda diplomacy” datira još iz VII veka, kada su se pande poklanjale carevima kao simbol mira i prijateljstva. Recimo, 1972. Kina je poklonila pandu tadašnjem predsedniku SAD-a, Ričardu Niksonu, sa ciljem otopljavanja i poboljšanja odnosa dveju zemalja.
Iako je izuzetno moćna alatka, meka moć kroz kulturu nije uvek dobronamerna i etička. Važno je prosuditi kada su empatija i tolerancija među narodima iskrena namera, a kada je u pitanju samo propaganda jedne države.
Zaključila bih da kultura nema zapovedni ton, ona je samo prikaz života drugih, a na nama je da odlučimo o participaciji.
Tamara Ocel
14.06.2025.
